Тридесета годишњица хрватске операције „Олуја“
ОМАЖ ЖРТВАМА – ПОУКЕ ПРОШЛОСТИ ЗА БОЉУ БУДУЋНОСТ
Турбулентна су времена у којима живимо. Чини се да је сваким даном све горе. Нажалост, ратови, оружани сукоби и конфликти постали су свакодневица – толико честа да је понекад тешко пратити чак и оне највеће који се тренутно дешавају широм света. Сасвим је људски, стога, не сетити се сукоба из прошлости – било зато што су временски и географски удаљени, а ми једва пратимо и садашње, или зато што су били превише блиски, па бисмо радије да их заборавимо.
Пре тридесет година окончан је један сукоб у мом делу света. Непосредно пре тога догодиле су се велике трагедије које не смемо заборавити – уколико не желимо да се понове. То су трагедије из којих морамо извући поуке и на њима градити бољи свет. Дубоко ме жалости да видим страдање људи, нарочито деце, у данашњим сукобима – и дубоко ме љути, јер то значи да као човечанство нисмо ништа научили, нити смо се макли иједан корак након свих претходних страдања деце.
Операција „Олуја” почела је 4. августа 1995. године. Срби тај дан обележавају као један од најтрагичнијих у новијој историји, јер је довео до егзодуса више од 200.000 људи из Хрватске, углавном из Крајине. Срби који су вековима насељавали тај део Хрватске, где су чинили већину становништва, били су приморани да напусте своје домове због страха за безбедност. Операција је довела до тога да се на свим путевима из Крајине формирају колоне дуге десетине километара – са аутомобилима, пољопривредним машинама и свим што је могло да се искористи да би се породице спровеле на сигурно. Сцене људи који у журби хватају децу, не знајући где да крену, без основних потрепштина, у паници, деца која возе породице на сигурно – биле су језиве. А онда су уследиле и сцене цивилних колона под тешком артиљеријском ватром. Они који нису напустили домове – углавном старији људи, који нису могли ни да схвате шта су то „згрешили”, нити су могли да замисле да живе негде другде – убијани су месецима након операције. Села су спаљивана, стока убијана... Порука је била јасна: нису требали да остану, а они који су отишли не треба да се враћају.
Мисија Уједињених нација (УНПРОФОР), ма колико пожртвовано обављала своју племениту дужност, није могла много да уради како би заштитила цивиле. Међу њима су били и португалски мировњаци под плавим шлемовима, који су, упркос најбољим напорима, могли само да сведоче егзодусу који нису могли да спрече. Данас, Србија шаље сопствене мировне снаге које, под заставом УН, стоје раме уз раме са својим португалским колегама – као доказ да смо из сопственог страдања извукли лекције и данас радимо за мир у свету.
У Хрватској се 5. август обележава као Дан победе и домовинске захвалности. Ипак, остаје парадокс: тог дана готово целокупна аутхотона заједница била је приморана на егзодус. Напустили су делове земље које су вековима насељавали, и никада се нису вратили – од преко пола милиона Срба који су живели у Хрватској 1991. године, до 2021. регистровано је свега око 120.000. Прослава прогона тако великог броја људи тешко може допринети осећају сигурности, а додатно забрињава и чињеница да је хрватски певач, познат по филоусташком репертоару и забрањен у више европских земаља, недавно у Загребу окупио готово пола милиона људи на концерту.
Заборављање прошлости може нас скупо коштати у будућности. Зато желим да искористим ову годишњицу да одам пошту жртвама. Дугујемо им то – и њиховом сећању дугујемо сваки напор да се страдања попут њихових никада и нигде више не понове.