Trideseta godišnjica hrvatske operacije „Oluja“
OMAŽ ŽRTVAMA – POUKE PROŠLOSTI ZA BOLjU BUDUĆNOST
Turbulentna su vremena u kojima živimo. Čini se da je svakim danom sve gore. Nažalost, ratovi, oružani sukobi i konflikti postali su svakodnevica – toliko česta da je ponekad teško pratiti čak i one najveće koji se trenutno dešavaju širom sveta. Sasvim je ljudski, stoga, ne setiti se sukoba iz prošlosti – bilo zato što su vremenski i geografski udaljeni, a mi jedva pratimo i sadašnje, ili zato što su bili previše bliski, pa bismo radije da ih zaboravimo.
Pre trideset godina okončan je jedan sukob u mom delu sveta. Neposredno pre toga dogodile su se velike tragedije koje ne smemo zaboraviti – ukoliko ne želimo da se ponove. To su tragedije iz kojih moramo izvući pouke i na njima graditi bolji svet. Duboko me žalosti da vidim stradanje ljudi, naročito dece, u današnjim sukobima – i duboko me ljuti, jer to znači da kao čovečanstvo nismo ništa naučili, niti smo se makli ijedan korak nakon svih prethodnih stradanja dece.
Operacija „Oluja” počela je 4. avgusta 1995. godine. Srbi taj dan obeležavaju kao jedan od najtragičnijih u novijoj istoriji, jer je doveo do egzodusa više od 200.000 ljudi iz Hrvatske, uglavnom iz Krajine. Srbi koji su vekovima naseljavali taj deo Hrvatske, gde su činili većinu stanovništva, bili su primorani da napuste svoje domove zbog straha za bezbednost. Operacija je dovela do toga da se na svim putevima iz Krajine formiraju kolone duge desetine kilometara – sa automobilima, poljoprivrednim mašinama i svim što je moglo da se iskoristi da bi se porodice sprovele na sigurno. Scene ljudi koji u žurbi hvataju decu, ne znajući gde da krenu, bez osnovnih potrepština, u panici, deca koja voze porodice na sigurno – bile su jezive. A onda su usledile i scene civilnih kolona pod teškom artiljerijskom vatrom. Oni koji nisu napustili domove – uglavnom stariji ljudi, koji nisu mogli ni da shvate šta su to „zgrešili”, niti su mogli da zamisle da žive negde drugde – ubijani su mesecima nakon operacije. Sela su spaljivana, stoka ubijana... Poruka je bila jasna: nisu trebali da ostanu, a oni koji su otišli ne treba da se vraćaju.
Misija Ujedinjenih nacija (UNPROFOR), ma koliko požrtvovano obavljala svoju plemenitu dužnost, nije mogla mnogo da uradi kako bi zaštitila civile. Među njima su bili i portugalski mirovnjaci pod plavim šlemovima, koji su, uprkos najboljim naporima, mogli samo da svedoče egzodusu koji nisu mogli da spreče. Danas, Srbija šalje sopstvene mirovne snage koje, pod zastavom UN, stoje rame uz rame sa svojim portugalskim kolegama – kao dokaz da smo iz sopstvenog stradanja izvukli lekcije i danas radimo za mir u svetu.
U Hrvatskoj se 5. avgust obeležava kao Dan pobede i domovinske zahvalnosti. Ipak, ostaje paradoks: tog dana gotovo celokupna authotona zajednica bila je primorana na egzodus. Napustili su delove zemlje koje su vekovima naseljavali, i nikada se nisu vratili – od preko pola miliona Srba koji su živeli u Hrvatskoj 1991. godine, do 2021. registrovano je svega oko 120.000. Proslava progona tako velikog broja ljudi teško može doprineti osećaju sigurnosti, a dodatno zabrinjava i činjenica da je hrvatski pevač, poznat po filoustaškom repertoaru i zabranjen u više evropskih zemalja, nedavno u Zagrebu okupio gotovo pola miliona ljudi na koncertu.
Zaboravljanje prošlosti može nas skupo koštati u budućnosti. Zato želim da iskoristim ovu godišnjicu da odam poštu žrtvama. Dugujemo im to – i njihovom sećanju dugujemo svaki napor da se stradanja poput njihovih nikada i nigde više ne ponove.