| |     português | english  
Naslovna
Posetite Srbiju
SIEPA

 

   
 
Kontakt

 

Radno vreme
Ponedeljak - petak: 9:00 – 17:00 časova
Konzularno odeljenje (rad sa strankama): utorak i četvrtak 10:00 - 12:00 časova. sredom od 15:00-18:00 časova

Praznici

Adresa
Rua de Alcolena 11
1400 – 004 LISABON
PORTUGAL

Telefon: + 35121 / 301-53-11, 301-53-12 Lokacija/Mapa
Faks:     + 35121 / 301-53-13 Konzularna nadležnost
E-mail:   serviaemba@netcabo.pt Počasni konzuli
Veb sajt: http://www.lisbon.mfa.gov.rs  

 


 
 
 
Nova odluka o režimu ulaska u Portugaliju

Vlada Portugalije donela je novu Odluku kojom je produženo stawe katastrofe (Despacho 5418-A/2021, 2021-05-28 - DRE, 18-A/2021). Odluka je stupila na stanu 15.06.2021. godine, sa važnošču do 30.06.2021. godine.

Kada su u pitanju mere koje se odnose na građane R. Srbije, nema promena, imajući u vidu da su do sada važeće mere produžene do kraja juna.

 

https://www.mfa.gov.rs/gradjani/putovanje-u-inostranstvo/covid-19-uslovi-za-putovanje

 

https://belgrado.embaixadaportugal.mne.gov.pt/pt/a-embaixada/noticias/actualiza%C3%A7%C3%A3o-sobre-as-medidas-restritivas-do-tr%C3%A1fego-a%C3%A9reo-de-e-para-portugal

 

https://dre.pt/pesquisa/-/search/164258748/details/maximized

 


ПОЛИТИЧКА КОРЕКТНОСТ И ИСТИНА

Диариу д Нотисијаш, 11.06.2021.

Прво што пада у очи је редослед речи у наслову. Да није грешка? Зар истина не иде пре политичке коректности? Реалност потврђује да се не ради о грешци, напротив. Нажалост, и у XXI веку политика има предност чак и над научном истином, што значи да лаж може имати првенство над истином. Једина разлика у односу на минуле векове је та што су раније спаљивали на ломачи научнике,  у XIX и XX веку ”само” њихове књиге, а данас могу бити клеветани сви који говоре истину која се не уклапа у политичке фикције, па и научници, са образложењем ”политичке некоректности”. Још је тужније што је данас могуће јавно осуђивати и историјске личности уз тоталну игнорацију чињеница у временима у којима су они живели. Такво неисторијско тумачење увек ће произвести погрешне закључке.

Проблем односа политичке коректности и истине је тежи но што се то уобичајено сматра. Наиме, политичка коректност је неодвојиви део владајуће идеологије, одн. њен битни производ, тако да када говоримо о њеном односу према истини, говоримо о односу идеологије и истине.

Када се то истакне ствари постају јасније, јер идеологија увек има одлучујућу предност над истином: владајућа идеологија је заштићена правним поретком, пре свега кривичним и управним казнама, као и грађанскопавним санкцијама, затим тврдњама званичника владајућих политичких партија, средствима информација (ТВ и радио емитери са националним фреквенцијама, најтиражнији дневни листови и недељници), фаворизовани ”интелектуалци”, ”научни скупови”, ”округли столови” и сл. Све ово, пак, формира владајуће јавно мњење, а оно неминовно креира аутоцензуру, као најефектнији и најсофистициранији облик неформалне цензуре. Не подлећи њој, свакако није лако. За то је потребна, не ретко, храброст Сократа, понекад чак и Христа. Истина, а тиме и правда, остварују се преко жртве на коју је спреман праведник. Што је идеолошки интерес већи (нпр. геополитички), то је потребна и већа жртва. Управо зато су реституција и рехабилитација значајне правне и етичке установе, које се морају убројати у основна људска права.

Дакле, у односу идеологије и истине, јасно је да побеђује идеологија, одн. другим речима политичка коректност и vice versa: не влада истина и са њом непосредно повезана правда, већ њена, одн. њихова супротност. Зато у историјској науци важи правило да је за утврђивање историјске истине нужна историјска (временска) дистанца. Разуме се да у аутократским режимима историјска дистанца траје дуго, штавише рачунање рока и не може да отпочне пре увођења демократског система. Међутим, историјско искуство говори да и у неким демократским државама, посебно када су у питању велике силе са израженим геополитичким интересима, тај рок може бити, такође веома дуг, понекад сличан оном који је карактеристичан за недемократске државе.

”Ниједно доба није погодно за људе који више воле да сами мисле него да певају уз хор конформиста”…”Ако неко види стварност онакву каква јесте, и не може да се уздржи да је не опише, то се сматра атентатом на устаљени поредак”, говорио је на отвореној седници Француске академије 5. Децембра 1996. године академик Жан Дитур. Том приликом је навео и пример када је француски Национални комитет писаца после Другог светског рата изрицао казну забране објављивања и једног реда који би написали они писци који су, по њиховој оцени, показали извесну наклоност према режиму у Вишију или нису довољно избегавали дружење са немачким окупатором и, при том, истакао: ”наслућивао сам у томе маневар осредњих писаца да из књижара уклоне конкуренцију талентованих људи, барем привремено”. Иначе, Дитур је био одушевљен прстеном академика Проспера Меримеа, на коме су биле угравиране Епихармове речи ”Не заборави да будеш неповерљив”, што је сажета верзија његове главне поруке: ”Буди трезвен и научи да сумњаш, јер је то кичма духа”. Мериме је иначе са уживањем писао о српским народним умотворинама, обичајима и песмама.

Само су велики појединци, некад и сад, допуштали себи да не буду део хора конформиста. Луиш д Камоиш објавио је 1572. године оригиналну верзију „Лузитанаца“, најзначајнијег португалског епа, који је био измењен 1584. године после интервенције Инквизиције, а у прошлом столећу поглавље IX је било уклоњено из школских програма. Један такав пример данас пружа нобеловац Петер Хандтке, који је морао да буде неупоредиво бољи писац од свих конкурената да би, упркос хору конформиста, био награђен. Да апсурд буде већи, најгласније су га нападали они који изгледа нису прочитали ни једну једину његову реченицу.

Зато звук хора савремене цивилизације оставља утисак као да њиме диригује Николо Макјавели. Насупрот томе, хармонија коју можемо чути само од неког изузетног соло певача оставља неодољив утисак да диригују Аристотел или свети Тома Аквински.

Оливер Б. Антић
Амбасадор Србије
 


Обраћање председника Републике Србије на седници Савета безбедности Уједињених нација

09. јун 2021. године

Поштовани председниче, даме и господо, чланови делегација,
 
У свом излагању указаћу на неколико актуелних питања која се тичу надлежности Механизма – наиме, могућности издржавања казни изречених од стране Међународног кривичног суда за бившу Југославију (МКСЈ) и Међународног резидуалног механизма за кривичне судове у Републици Србији, актуелном праксом онемогућавања превременог пуштања на слободу осуђених, као и обавезе Механизма у погледу заштите осуђених лица.
 
Други део излагања биће посвећен питањима која се покрећу шестомесечним Извештајем о раду Механизма – председника Механизма г. Ађијуса и Извештаја главног тужиоца г. Сержа Брамерца, посебно по питању актуелне сарадње Републике Србије са Механизмом.
 
Трећи део мог говора, а то сам приметио и у многим вашим изјавама чак и данас, биће поглед Србије на све што се дешавало у Хашком трибуналу и на то шта су пресуде донеле људима на простору бивше Југославије.
 
Република Србија је више пута пред Саветом безбедности покренула питање могућности издржавања казни изречених од стране МКСЈ и Механизма у Републици Србији. И поред напора да се ово питање покрене са „мртве тачке“, није добијен ниједан одговор Савета безбедности. Највећи број особа које се налазе на издржавању затворске казне су држављани Републике Србије и природно је да Република Србија буде заинтересована да обезбеди издржавање казне затвора у Републици Србији.
 
МКСЈ и Механизам упућују на Савет безбедности као надлежну институцију да се позабави овим питањем.
 
Спреман сам овде да поновим спремност Републике Србије за преузимање обавезе и одговорности за извршење затворских казни које је МКСЈ или Механизам изрекао држављанима Републике Србије под надзором Механизма и пуно поштовање ауторитета Механизма у погледу превременог пуштања на слободу.
 
Господине председниче,
 
Посебан проблем са којим се суочавамо је узнемиравање које врше правосудне институције формиране на територији Косова и Метохије, која је у саставу Србије, а која се налази под привременом управом УН. Сведоци смо покушаја да се опет суди двојици држављана који се налазе на издржавању затворске казне за дела за која им је већ суђено пред МКСЈ. Конкретно, у протеклом периоду учињен је покушај да се изврши саслушање Небојше Павковићa и издејствује изручење Властимира Ђорђевића.
 
Апелујем на Механизам и Савет безбедности да спрече покушаје кршења начела nе bis in idem, цивилизацијског начела које је потврђено и у Члану 7. (1) Статута Механизма и да се онемогуће поновна суђења особама које је МКСЈ већ осудио, посебно да се постара да се то не чини на територији која је под привременом управом УН.
 
Господине председниче,
 
Председник Механизма (г. Кармел Ађијус), поред редовног Извештаја, доставио је 11. маја 2021. године и писмо председнику Савета безбедности чији је предмет наводни пропуст Србије да ухапси и преда Механизму Петра Јојића и Вјерицу Радету, оптужене за непоштовање суда, тврдећи да на тај начин Република Србија поступа супротно својим обавезама према Резолуцији Савета безбедности 1966 (2010) и затражио од Савета безбедности да предузме мере како би се обезбедило да Србија испуни наводне обавезе према Статуту Механизма и Резолуцији 1966.
 
Суштина аргументације председника Механизма своди се на то да Република Србија има обавезу да лиши слободе и испоручи Механизму своје држављане оптужене за непоштовање суда, без обзира на природу оптужби, околности под којима је таква наредба донета и последица које могу да уследе њеним спровођењем.
 
Овде је реч о оптужбама које се не тичу тешких повреда међународног хуманитарног права и које се везују за предмет пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију који је окончан 2018. (случај Војислав Шешељ) и то у првом степену ослобађањем оптуженог од оптужби, a по жалби тужиоца на пресуду којом се окривљени оглашава кривим и изриче му се казна у трајању од 10 година, којом је покривено време које је провео у Притворској јединици УН.
 
Судија Ађијус износи да Србија игнорише своје обавезе према Резолуцији 1966 (2010). Напротив, Република Србија озбиљно схвата своје обавезе сарадње са Механизмом. Након што је донет налог за хапшење и предају Механизму двоје оптужених за непоштовање суда, Виши суд у Београду је установио да нису испуњене претпоставке за њихово хапшење и испоручивање Механизму. Одлука се темељи на правилима међународног права и унутрашњег права Републике Србије и обавезујућа је за носиоце извршне власти у Републици Србији.
 
Овде бих подсетио да је прва одлука судије појединца (Ајдин Сефа Акаја од 12. јуна 2018. године) који је поступао у овом предмету, била да се кривично гоњење В. Радете и П. Јојића због наводног непоштовања суда проследи правосудним органима Републике Србије. У наредним поступцима, први пут је изнет аргумент наводне невољности сведока да сарађују са правосудним органима Републике Србије, који није поткрепљен било каквом аргументацијом и на коме се темељи одлука о ускраћивању преношења предмета у надлежност правосудних органа Републике Србије.
 
Република Србија је у више наврата изразила спремност да преузме вођење судског поступка против Петра Јојића и Вјерице Радете и пружила одговарајуће гаранције. Република Србија, такође, у потпуности признаје и прихвата обавезу Механизма да надзире суђења која су уступљена националним судовима уз помоћ међународних и регионалних организација, као и да предузима мере предвиђене чл. 6 Статута Механизма.
 
На овом месту бих подсетио да је Република Србија предала трибуналу сва лица које је оптужило Тужилаштво, међу њима највише политичке, војне и полицијске званичнике, обезбедила присуство огромног броја сведока, предала огромну документацију. Обавеза је Механизма, према Резолуцији овог Савета безбедности, да предузима мере које омогућавају да се предмети уступе националном правосуђу. У ранијој пракси, 13 случајева је прослеђено Босни и Херцеговини, 2 Хрватској и само 1 Србији.
 
На крају, што не значи и да је најмање важно, подсетио бих вас све овде на чињеницу да је Француска – разуме се, као суверена и независна држава – на захтев за хапшење и изручење Флоренс Артман због објављивања докумената и непоштовање суда, одбила захтев за изручење, уз образложење да она не изручује своје држављане. За мањи прекршај, ви од нас тражите да изручимо своје држављане Јојића и Радету, показујући неповерење и према српском правосуђу и судовима и према држави Србији, као и чињеницу да правило из старог Рима и даље важи – quod licet Iovi non licet bovi – што приличи богу, не приличи волу.
 
Није згорег напоменути да за злочине над Србима није суђено официрима и политичарима вишег ранга и да су злочини извршени над Србима остали некажњени пред МКСЈ и Механизмом. Подсетимо, примера ради, да је случај Адеми и Норац за стравичне злочине према српском цивилном становништву у Медачком џепу препуштен хрватским правосудним институцијама. Осведочени злочини над Србима, попут злочина Рамуша Харадинаја, Насера Орића, затим Анте Готовине и других оптужених за војну операцију „Олуја“ која је довела до потпуног етничког чишћења српског становништва са великог дела данашње Хрватске, пред МКСЈ резултирали су ослобађајућим пресудама. Многи стравични злочини над цивилним становништвом српске народности који су извршени на територији Босне и Херцеговине, Хрватске и Аутономне покрајине КиМ, а који су резултирали етничким чишћењем српског становништва, једноставно нису били предмет интересовања тужилаштва МКСЈ.
 
Оно што је веома важно и да ништа не оставимо неразјашњено, јесте то да је Србија земља која осуђује сваки злочин и све злочинце који су их починили на територији бивше Југославије. Међутим, занимљиво је да је, упркос критикама, Србија једина која отворено говори и осуђује злочине почињене од стране припадника српске националности, док друге земље региона уопште не говоре о злочинима које су представници тих народа починили над српским народом. И, желим да још једном овде нагласим пред вама, да Србија осуђује страшан злочин у Сребреници и изражава своје најдубље саучешће породицама страдалих у том масакру. И са овим у вези нема никаквог „али“.
 
Ипак, овде смо да анализирамо резултате и казнену политику МКСЈ и Механизма, а она је била таква да никада није задобила поверење код српског народа, ма где он живео. И не због тога што ми Срби не признајемо злочине које су починили неки од наших сународника, већ зато што је Хашки трибунал, уз изузетке, судио само Србима на све три територије бивше Југославије: Хрватској, Босни и Херцеговини и Косову и Метохији, коју неке од држава чланица Савета безбедности виде и називају, наравно супротно праву, правним нормама и резолуцијама Уједињених нација, као независну државу. Покушаћу пластично да вам докажем како је хашка правда кројена, чак иако знам да то неће наићи на разумевање многих од вас, али за мене је то важно због историје, чињеница и уџбеника који ће се писати на основу чињеница.
 
Наиме, Срби су осуђени на укупно 1138 година затвора, и на 8 доживотних казни затвора. Истовремено, Хашки трибунал није осудио ниједног Хрвата за злочине над Србима, ни у акцијама Медачки џеп, ни у „Бљеску“ нити у „Олуји“, како је то политички лукаво урађено у Трибуналу, а све завијено у форму права и правде. Тужиоци Хашког трибунала су намерно изабрали тројицу политичких и војних лидера Хрвата, босанских муслимана и Албанаца на све три поменуте територије, који су чинили злочине против Срба – Анта Готовину, Насера Орића и Рамуша Харадинаја. Занимљиво је да је, пратећи исти шаблон, дакле исти шаблон, ова неправда подељена. Наиме, сви они су били осуђени у првостепеном поступку, са изузетком Рамуша Харадинаја, јер ниједан сведок није преживео. Готовина је био осуђен на 24 године затвора у првостепеном поступку, док је волшебном одлуком другостепеног већа и односом судија 3:2, пресуда промењена у ослобађајућу. Насер Орић, за злочине против Срба, такође је био осуђен првостепеном пресудом, али, волшебном одлуком другостепеног суда и поново односом судија 3:2, одлука је била ослобађајућа пресуда и он је био ослобођен сваке одговорности. Дозволите ми да поновим, сви сведоци у поступку против Рамуша Харадинаја су или извршили самоубиство или су били убијени под веома, веома чудним околностима.
 
Дозволите ми да закључим: ја не желим да верујем да неко хоће да каже да није било злочина над Србима, али, судећи по пресудама Хашког трибунала, нико – апсолутно нико - није одговоран за те злочине.
 
Ипак, ми у Србији ћемо показати одговорност и борићемо се за мир, стабилност и помирење у региону.
 
Тражимо од држава чланица Савета безбедности Уједињених нација да нам помогну рационалним и прагматичним приступом и поштовањем међународног права, а не покушајима даљег понижавања Србије. Србија је мала земља, са поносним и храбрим народом, који је поднео највеће жртве током Првог и Другог светског рата, народом који жели да живи у миру са својим комшијама. И када вам ово тражим, не мислим да тражим превише.
 
На самом крају, Србија је земља са највећим растом у региону Западног Балкана и не можемо да напредујемо ако односи са нашим комшијама, пријатељима и другим земљама нису добри, стабилни и бољи. Због тога, упркос селективној правди која је примењена у Хашком трибуналу, бићемо отворени за сваки дијалог, сваку врсту сарадње и ми гледамо ка будућности, а не ка прошлости.
 
И имам само једну поруку за грађане Србије и грађане српске националности у целом региону – главу горе, ни Србија ни српски народ нису осуђени ни за шта и на нама је да радимо још марљивије, да отварамо фабрике и боримо се за нашу децу и нашу будућност.
 
Живела Србија!





 


Ministarstvo spoljnih poslova
Dnevne vesti 
Saopštenja 
Foto galerija 


Narodna skupština

Predsednik Republike Srbije

Vlada Srbije

Ministarstvo spoljnih poslova